SEĆANJE ANĐELA

 

Igraju: Sanja Krsmanović Tasić, Valentina Milivojević, Maja Mitić
Režija i dramaturgija: Dijana Milošević i Jadranka Andjelić
Objekti: Neša Paripović
Kostimi: Dah Teatar i Antonella Diana
Tekstovi: Oktavio Pas, Hose Anhel Valente, Rainer Marija Rilke, Sem Šepard, Biblija

Tri glumice kao tri anđela su posrednici između ljudi i ideja, neba i zemlje. Anđeli su pali anđeli bačeni na zemlji u vremenima koja zahtevaju od ljudi da zauzmu jednu stranu, što anđeli ne mogu da učine.

Oni se sećaju svojih različitih života na Zemlji i žive deliće svojih razbijenih sećanja. Sećanja o mračnim vremenima, sećanja na predstave koje su igrali kao umetnici anđeli, sećanja svih nas. Oni su most između svetova gore i dole.

Oni pevaju, slušaju operu, igraju delove svojih predstava, plešu i oplakuju. Oni govore anđeoskim jezikom koji se može razumeti jedino srcem. Oni pružaju ljubav. U isto vreme opominju ljude i zovu ih da se probude jer bez ljudi oni ne postoje.

Ko sada plače negde u svetu,
ko bez razloga plače u svetu,
zbog mene plače.
Ko se sad smeje negde u noći,
ko se bez razloga smeje u noći,
meni se smeje.
Ko sada ide negde po svetu,
ko bez razloga ide po svetu,
ka meni ide.
Ko sada umire negde i svetu,
ko bez razloga mre u svetu:
u mene gleda.
– Rajner Marija Rilke
(Ozbiljan čas)

“Posle predstave Sećanje anđela, u svetu već poznatog beogradskog pozorišta DAH TEATAR, pošto je već desetak minuta prošlo kako su tri anđela sa sve zemljinom kuglom u nogama napustila mesto igre u dvorištu Paviljona Veljković, troje gledalaca se glasno zapitalo: “A hoće li se oni vratiti?” Pitali smo ih ko su to oni koji iscekuju da se anđeli vrate među nas, već dobrano smrznute gledaoce, uveliko posle ponoći. Bili su to jedan student druge godine arhitekture, jedan brucos šumarstva i jedna gimnazijalka. Prava publika, čista srca i bajkovitih pogleda na svet, svet realnosti dotaknute magijom pozorišne igre.”
– Zorica Jevremović (Čekajući anđele, Ludus, 15.10.1996)